Хришћанство, католицизам и православље пре свега, тресе унутрашња мука у виду смањења броја следбеника (посебно се то односи на католике), свет је у глобалној прекомпозицији, руше се старе и подижу нове империје, део ислама добио је форму и израз какве никада пре нисмо видели; гледамо побуну планете Земље, која ће, настави ли се овако, довести до узгоја банана у Владивостоку и летовања на Гренланду.
Више него довољно разлога да седну и погледају се у очи први човек Ватикана и патријарх православне Русије, колико год то доскора изгледало као фантастика.
Тај сусрет, како год да га представљају, иницирао је Ватикан, из сопствених интереса и циљева, разуме се. Пре неколико година (тачније, 2008) из палате са Трга Светога Петра у Риму пуштена је информација да је, први пут у историји монотеистичких религија, муслимана више него католика.
Од тада смо регистровали неколико важних догађаја и процеса који су убрзали састанак папе и руског патријарха: у Европи све израженије осипање католика, с тенденцијом њиховог преласка на ислам; неочекивано велики раст броја муслимана у Европи, ескалација исламског тероризма на тлу Старог континента; догађаји у Украјини; рађање Исламске државе и њено отимање свакој контроли; сеоба народа с подручја Ирака, Сирије, Авганистана у земље Европске уније... Све ово иде на штету Католичке цркве, а ништа у њену корист.
Ватикан је свестан да се не може носити с горњим изазовима без партнерства с "православном браћом". За глобалну битку Русија је пресудна, за део те битке, овај на Балкану, важна је Србија. Отуда помирљиви тонови према православцима, отуда индиректно признавање пораза у Украјини (Крим скоро нико више и не спомиње), отуда став Ватикана да не призна независност Косова и Метохије, иако је 1991. први признао самосталност држава насталих на рушевинама Југославије.
Историја нас учи, преко безброј крвавих лекција, да се Ватикану ништа унапред не може веровати. За разлику од православаца, њихових аутокефалних цркава, Католичка црква има јасно одређена мисионарска подручја широм света и тактику деловања на њима. То деловање је нераскидиво везано уз материјална добра, интересе државе Ватикан.
Жели се рећи да из сусрета у Хавани православне земље, пре свих Русија, након дуго времена, у сталном трвењу и подмуклом сукобу с Католичком црквом, могу да прибележе неки успех.
A Кремљ? Ту нема никакве сумње: патријарх Кирило дошао је у Хавану с благословом Владимира Владимировича Путина.