Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 15. јануар 2016.

Ја, Тито и Мики Маус / Блаже Миневски


 
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије,Београд
821.163.3-31

Миневски, Блаже  1961 -
Ја, Тито и Мики Маус : роман / Блаже Миневски; са македонског  превела Љиљана Стејић. - 1. изд, - Смедерево : Арка, 2015 (Смедерево ; Арка пресс, - 151 стр. ; 21 цм. - (Библиотека Арка/ [Арка])
Превод дела: Јас, Тито и Мики Маус / Блаже Миневски - Тираж  500
ISBN 978-86-7610-3
COBISS.SR-ID 214336524


    


1.
Смрт, бимбиле1 чедо, пише деда, смрт је само крај умирања које почиње када се родиш. Пиши, каже, знаћеш да си жив. Следећег дана сам купио свеску са танким и широким линијама. У уским пишем о ономе шта се догађа, а у широким о ономе што кажу да се догодило, а брда око нас непрестано клизе, осипају се, и небо постаје магла. Мислим да ће за дан или два остати само пристаниште. Све друго ће потонути у Тамну воду, у реку којом, у ковчежићу од шаша, сасвим случајно стигох до баште мог деде, мог будућег деде Анђела Потопова - Ђавола. Само, да ти право кажем, можда свега овога неће бити, али ће остати свеска; знам где ћу је ставити пре но што брда склизну у реку,
помислих трепћући заједно са звездама запетљаним у голим гранама кестенова. Хоћу да кажем, Пароброд Вили и шест других филмова са Микијем Маусом већ су се завршили, а по сокацима је још треперила нека плавичаста светлина, претварајући простор у чудесно филмско платно. Сви који су излазили из Дома културе ,,,Лазо Гологузов" заслепљено су тражили своје капије, ударајући у дрвеће и зидове.
Дакле, да се разумемо, све је почело од једног мишића и једне свеске, а ова широка линија на почетку је за стражарску кућицу испоред капије Александра Белобикова. Сећам се када су је уклањали, мало пре него што су је уклонили и када су је укионили. Остала је само тамна коцка на земљи у коју ни сунце није хтело да уђе. Цак су и  птице правиле кругове над мрљом, а људи су је потрчавајући обилазили у широкора луку, иако су знали да је простор празан, да више не постоји стаклена кућица у којој су годинама дремали војници са петокракама: „Стражари су", говорио је деда, „не нишанећи пуцали у сумњиве, а они, бимбиле чедо", говорио је деда, ,,они који би погледали у капију", каже, „морали су одмах да се јаве на разговор у магацин фабрике вунених чарапа. После разговора, нико од њих није могао да смисли чарапе. Сви су ишли боси; и зими и лети", каже, „и не само да су ишии боси, бимбиле чедо, него су цупкали на прстима, климајући главом пребаченом преко рамена попут торбе", каже савијајући дуван прстима. Запалио је цлгару као жив, дунуо и кинуо, погледао испод веђа, а ја продужим да пишем: оног дана када су уклањали кућицу са стражаром, падали су дивљи кестени са дрвећа, И лупкали, и пуцали. Ударали су по главама радника који су је утоваривали у кипер стоваришта за комунални отпад. Иако се полицијски помоћник, стари цинкарош Шишман Душман упорно трудио да помогне, држећи неки службени кишобран с дугом дршком испод грана, кестење је падало, светило се, одскакало са глава радника који су рамемма подупирали стражарницу. Потом престаде да долази Белобиковљева лимузина; она којом су га ујутро возили, а увече враћали у Гатеново. Један му је држао капу и мантил, а други је отварао капију. Само, да се разумемо, да будем искрен, не знам ни зашто је остао да живи у Гатенову; рногао је да живи где год је хтео, како је хтео.
Сам, пешице, без лимузине, Белобиков више уопште није излазио. Сваког јутра је на свом великом службеном магнетофону пуштао старе говоре и аплаузе; окачио би звучник на багрем у дворишту, одмарширао би до вешала и још једном би се храбро обесио, у ствари, опет би се некако прекинуло уже, или би се опет некако сломила грана. Крстећи се кришом, јер се јавно грозио крста, марширао је загледан у небо, а потом се гласно смејао, вирећи у двориште Ана Балабанова, првог суседа, највећег пријатеља и још већег непријатеља. А тај, Ано, пишем овде, Ано, бимбиле чедо, што би рекао деда, спокојно је дремао у столици за љуљање. Хоћу да кажем, бесан што уопште не обраћа пажњу на њега, Белобиков је поново пуштао своје изабране говоре и опет вребао кроз тајну рупу у огради, стално гледајућл у Баиабанова. Веиика рупа у зиду, често сасвим покривена бршљаном, била је излаз за Белобиковљеву персијску мачку, која је понекад,  у  ствари, у фебруару, добровољно скакала у суседно двориште, у двориште Балабанова, власника истог мачора, тапираног попут ње, следећи свој јаки нагон сезонске курве, записах, а деда повуче дим из цигаре, усиса га као да је жив, поново ме погледа испод веђа, цимну брковима и ја мирно наставих да пишем: „Снимијени говори Белобикова дражили су чак и птице које су се повлачиле на спавање по двориштима, али је и Балабанов повремено устајао са љуљашке стојећи као кочијаш на низбрдици. Бацајући каменчиће ка зиду, Белобиков је тражио да сакупи мало праве храбрости, мало куражи и достојанства, да се не обеси о багрем, да се убије ватреним оружјем, да просвира метак кроз главу."
- Не срамоти револуцију - говорио је окренут ка зиду - убиј се као човек! - и опет би клонуо на столицу.
 - Не може, немам сведока! - вриштао је Белобиков иза зида.
 - Ја ћу бити сведок! - клацкао се Балабанов.
 - Ти си одавно мртав! Само фреба да признаш — драо се Белобиков вирећи кроз чунак увучен у бршљан над рупом.
 - Престани једном с том дреком - говорио је Балабанов. — Не срамоти револуцију — поновио је, уздахнуо и клонуо, закопрцавши ногама као заклан.
 - Све моје говоре знаш напамет!За њих ми не треба памет! - поскочио је Балабанов.
 - Признај, пријатељу! Признај као непријатељ! Признај да си љубоморан! Признај! - драо се Белобиков окрећући чунак лево-десно као топовску цев.
 - Једнога дана добићеш дресираног сокола за мисију: као Ћирило и Методије у Моравској! - узврати Балабанов. - Језик ће ти ишчупати и испљунути! - викну, увуче руку у џеп, зграби прегршт камичака сакупљених по дворишту и поче да гађа рупу, у ствари отвор чунка, ћунак. Послаћу ти, пустићу ти сокола у мисијуи - рече.
 - Пусти ми га, а ја ћу теби Лењинов посмртни марш, гратис! — викну Белобиков. - Бесплатно - додаде дувајући кроз чунак још увек уденут у рупу. Затим га повуче назад, одлута негде у двориште, зацвиие као псето, уживајући у својој новој победл. Сматрајући да је поново тријумфовао, смрвио свог непријатеља у суседном дворишту. Хоћу да кажем да су се снимци, снимљени говори и аплаузи, наравно, завршавали пре самог мрака, и тада је над Улицу бораца падала дуга, грбава, балканска ноћ. Птице, заспале још у лету, сањајући да лете, падале су с висине у двориште, а Белобиков се вртео око  багрема, бацао уже на гране, али се никако није усуђивао да омчу око врата стави као што треба. Чим би вирнуо последњи пут кроз отвор у зиду, чим би видео како се Балабанов мирно Ијуља у столици испод кестена, а око њега се романтично окреће месечина, одмах би се предомислио и одустао би, у ствари, бимбиле чедо, што би рекао деда, све би одложио за следећи дан, односно за сутра, али пре тога, мислио је, чим се пробуди онај стрвинар, онај крвник, отворено ће му рећи да за инат неће да умре, да, у ствари, неће да умре трагично; ако већ умире добровољно, онда ће умрети срећно, па нека завиди и он и цело Гатеново; нека цркне, нека пати, нека пукне: „Срећно умиру само бесмртни", рекао је у себи Белобиков, ,,они који презиру смрт", помислио је, односно ја записујем да је поинислио, а потом у уску линију дописујем, што би рекао Дизни, да не мора ништа, да не мора да умре ако не жели да умре. Сасвим задовољан собом, мислим, својом биографијом, Белобиков је скидао звучник са багрема, са гране, сада потпуно решен да изблиза, кроз рупу, пусти главни говор о будућности: „Уништићу га будућношћу", рнрмљао је. Ако је то рнало, пустиће нешто и о бистама и ванчовистима, либералима и генералима и о козама ако треба. Притом ће хладнокрвно гледати како Ано, или Глобус, како га је звао о празницима да би га увредио, умире поражен, смрвијен и бацен на буњиште као распарана војничка чизма. Узгред му, наравно, ни као покојнику неће опростити време када је због њега, по његовом наређењу, морао извесно време да буде само обичан повереник одговоран за шуме и шумске гусенице, сасвим понижен, претворен у малог цовека који сам иде на пијацу, сам купује хлеб, новине и боју за ципеле; „Згазићу га као жабу", помислио је заспавши уза зид са звучником у крилу.
Само да се разумемо, није само то, није само Балабанов, бимбиле чедо, што би рекао деђа, био крив за проблем са вешањем. Слушај да ти кажем, има ту и једна тајна, дуну деда колут дима из цигаре као да је жив, погледа ме, а ја продужих да пишем. Белобиков није литео да се обеси на багрем јер је желео да прекине страшну судбину која траје цео један век: о исти багрем се до сада обесило седморо Белобикових, а обесила се и она, бирабиле чедо, знаш, велика љубав Белобиковљевог сина, скромног Бориса Белобикова. Знам, кажем, бимбиле чедо, знам, кажем, само сада није време; о њима ћу писати у уским линијама. Моја другарица, додајем, само другарица, каже деда намигујући искоса, само другарица, пишем, инатим се, најлепша девојка у Гатенову, до-писујем; живела је у кући иза наше цме смокве, помислих и, пишући описно, кружим оловком око дворишта Белобикова. Хоћу дакажем, за разлику од његовог, сва су друга дворишта бииа сасвим отворена, нису имала ни зидове, ни ограде. На међи између нашег и Балабановљевог дворишта била је огромна, стара, библијска смоква. Под њу, у ствари, у њу, долазила је и она, а за њом, бежећи кроз рупу за мачке, ону кроз коју је вирио Белобиков, кришом је долазио и он, Борис Белобиков. Завучени у смокву, шиштећи као корњаче, смишљали смо имена за птице које су слетале пред Балабановљеве ноге, бришући кљуниће о ножице столице. Преплашени од сокола који је лепетао изнад глобуса окаченог о кестен, врапци су се завлачили под стреху наше старе куће са чардаком. А у тој кући, у тајном долапу иза креденца, с њом, с њим, мислим, све троје заједно, налазили смо дрвене кутијице са семенкама, стари накит, мапе од коже, књиге са оковом и писма на глагољици, разне ситнице, и потом смо све показивали Балабанову, а он, зверајући очима као сова, само би се осмехнуо и рекао: „Љубав је најпотребнија када је најмање заслужујемо."
    Шта је тиние хлео да каже, не знам.
     Додуше, никада га нисмо ни питали.
     У ствари, није било времена; рекао би и задремао затрпан тефтерима и свескама, опкољен картама и глобусима које је ветар котријао по дворишту. Један од њих, велик и шарен као лампион, био је обешен о кестен. Само на њега су слетале птице и зато је стално био испогањен до Јнжног пола, у ствари, видели су се само Крит и Македонија, јер је Балабанов само њих понекад стругао ножићем.
     Никада нисам сазнао зашто њих; зашто баш њих.
     Хоћу да кажем, време је текло, гомилало се, пластило, записујем, упоређујем, правим се да сам писац, а време је, у ствари, само текло све док маћеха Бориса Белобикова није завирила кроз рупу, гледајући нас како се заједно с Балабановим окрећемо око кестена, тражећи нешто на глобусу. Сигурно је видела да смо на крају нашли где се испод птичјег измета налази море, а мисиим и да је чула када је Балабанов рекао да сада треба да нађемо још и Солун, јер се преко Солуна, преко Вера Круза и Акапулка, одједном, као у сну, стиже доАмерике. После неколико сати пронашли смо кеј и пристаниште, али већ следећег дана Борис није дошао под смокву, а није дошао ни следећих неколико дана, записујем, када смо ја и она сами претраживали све собе у нашој старој кући са чардаком, тражечи компас, наочаре и неки двоглед....


'Бимбиле чедо се може превести као чедо моје, али пошто је то изворна узречица коју деда стално понавља, преводилац је задржава у том облику.
       (одломак из романа Б. Миневског)



... Књига  се може поручити директно од издавача: ИП АРКА СМЕДЕРЕВО, 11300 Смедерево, др Миладина Милића 3, тел. : 026.646-980. E – mail: arkasmed@yahoo.com

Нема коментара:

Постави коментар