Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 30. септембар 2015.

МИСИЈА.... / Бела Тукадруз

МИ­СИ­ЈА, КО ЈУ ЈЕ СПРЕ­ЧА­ВАО, И СПРЕ­ЧА­ВА (ЈОШ УВЕК)?
Из­да­ва­ње ча­со­пи­са, ју­че и да­нас (у Бе­о­гра­ду) – сва­ка­ко је до­бар по­ка­за­тељ. Ни­је ла­ко. Из ви­ше раз­ло­га. Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, на при­мер, ко­ји је ство­рио из­ве­сну шко­лу, си­стем и иде­ју, на­ла­зио се – пре­ма ре­чи­ма Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа – у ма­лој, пра­шња­вој, жу­тој со­би­ци у Ско­пљан­ској ули­ци, са јед­ном пле­ха­ном фу­ру­ном, две-три фо­то­гра­фи­је о зи­ду, са ра­фо­ви­ма од нео­бо­је­них ча­мо­вих да­са­ка пу­них рас­по­ре­ђе­них све­за­ка, са рас­кли­ма­та­ним и ма­сти­лом по­ка­па­ним пи­са­ћим сто­лом, са три про­зо­ра ко­ји ни­су има­ли ни за­сто­ре, без за­сто­ра на по­ду чи­је су да­ске шкри­па­ле – у тој и та­квој пра­шња­вој со­би­ци до ко­је се до­пи­ра­ло, пр­во, кроз је­дан узак ход­ник не­рав­но ци­гла­ма по­пло­чан, кроз, дру­го, ма­ло дво­ри­ште са не­ко­ли­ко бед­них ку­ћи­ца са вра­ти­ма увек отво­ре­ним из ко­јих се осе­ћа­ли ме­мла и ру­бље ко­је се пе­ре, са­ги­њу­ћи се ис­под ру­бља ко­је је ви­си­ло на ко­ноп­ци­ма, кроз јед­ну ру­пу пу­ну ком­пле­та Гла­сни­ка и кан­це­ла­ри­ју ко­ја је гле­да­ла на дво­ри­ште – у тој и та­квој жу­тој со­би­ци чи­ји су про­зо­ри гле­да­ли на Ско­пљан­ску ули­цу у ко­јој ни­кад ни­је би­ло сун­ца не­го са­мо те­шких ко­ла ко­ја су шкри­па­ла и ко­чи­ја­ша ко­ји су се де­ра­ли и ту­кли ко­ње – ра­ђа­ла се, уоб­ли­ча­ва­ла се, про­па­ги­ра­ла се књи­жев­но-умет­нич­ка и на­уч­на ми­сао ко­јој се, по оп­се­гу, мо­же да ста­ви као упо­ре­ђе­ње, са­мо наш­ро­ман­ти­зам. Кад Гла­сник до­би­је свог исто­ри­ча­ра иде­ја (не­ка са­мо то не бу­де ка­кав би­о­граф!), ин­те­ли­гент­ног и да­ро­ви­тог, ко­ји ће уме­ти да га ста­ви у про­јек­ци­ју, и да из­вр­ши по­ре­ђе­ње, и да му на­ђе пра­во ме­сто у пре­се­ку на­ше ми­сли – ње­гов ро­до­на­чел­ник и он има­ће сре­ди­шно ме­сто у пан­те­о­ну на­ше ми­сли.
Бран­ко Ла­за­ре­вић твр­ди да је Срп­ски књи­жев­ни гла­сник глав­но де­ло Бог­да­на По­по­ви­ћа
Пон­ти­фекс мак­си­мус је био Бог­дан По­по­вић. Сви око ње­га би­ли су хор ко­ји је од­го­ва­рао на ње­го­ва јек­те­ни­ја. Би­ло је ди­сци­пли­не и би­ло је хи­је­рар­хи­је. Чи­тав це­за­ро-па­пи­зам. По­сто­јао је и чи­тав кар­ди­нал­ски збор. Он је имао и свој ко­декс и свој ин­декс. И свој суд. Ко је ушао у Гла­сник, или до­шао на Уни­вер­зи­тет, про­шао је кроз игле­не уши; про­шао је кроз па­као и чи­сти­ли­ште и сад је у ра­ју… По­сто­јао је из­ве­стан це­ре­мо­ни­јал и чи­тав про­то­кол. Пре­ча­ни су бо­ја­жљи­во при­сту­па­ли и, ве­шти­ји и са­ви­тљи­ви­ји, лак­ше ула­зи­ли. Про­тив­ни­ци су тај скуп ин­те­лек­ту­а­ла­ца на­зи­ва­ли ко­те­ри­јом. Скер­лић ни­је из­бе­га­вао да ка­же, да је то ко­те­ри­ја, али је до­да­вао да с њом ни­је за­до­во­љан са­мо онај ко­ји у њу ни­је пу­штен, и да је то ко­те­ри­ја, али ко­те­ри­ја да­ро­ви­тих ин­те­лек­ту­а­ла­ца. Мо­ра се ре­ћи и под­ву­ћи да су се о то­ме ску­пу ви­ше бри­ну­ли дру­ги ко­ји­ма је то ви­ше би­ло по­треб­но, не­го­ли Бог­дан По­по­вић под чи­јим је име­ном фир­ма би­ла при­ја­вље­на пу­бли­ци…
Срп­ски књи­жев­ни гла­сник  из­др­жа­вао се прет­пла­том, без по­мо­ћи он­да­шње кра­ље­ви­не Ср­би­је и од­ре­ђе­них ми­ни­стар­ста­ва. Ра­ди­ка­ли ка­да су до­ла­зи­ли на власт он­да по­ма­га­ли су нов­ча­но дру­ги ча­со­пис то­га вре­ме­на Де­ло. Као и да­нас. Ми­ни­стар­ства Ср­би­је или ло­кал­на са­мо­у­пра­ва фи­нан­сиј­ски пот­по­ма­жу из­ла­же­ње ве­ћи­не књи­жев­них ча­со­пи­са у Ср­би­ји. Ко­ли­ко нам је по­зна­то је­ди­но Еди­ци­ја Заветине“ не до­би­ја ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску пот­по­ру за сво­је ча­со­пи­се: Заветине Плус ул­тра, Др­во жи­во­та, Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја. До по­чет­ка про­ле­ћа 2007. об­ја­вље­но је 30 бро­је­ва За­ве­ти­на, и по 27 бро­је­ва ча­со­пи­са Др­во жи­во­та, Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја. За­ве­ти­не су об­ја­ви­ле – за ових по­след­њих се­дам го­ди­на – 111 бро­је­ва ча­со­пи­са – без ичи­је по­мо­ћи. То ни­је ла­ко. Ни­кад ни­је би­ло ла­ко. Из­да­ва­ње ча­со­пи­са од­у­век бе­ја­ше ми­си­ја.
Зна­чи ли то да су се осни­вач и уред­ни­ци „Еди­ци­је Заветине“ за­мо­ри­ли? Од­лу­чи­ли су не­што дру­го: да два сво­ја ча­со­пи­са – Заветине Плус ул­тра и Др­во жи­во­та – пре­ба­це у је­дан, у овај, у По­себ­ну по­ро­дич­ну за­ве­ти­ну. Иде­ја о по­кре­та­њу По­себ­не по­ро­дич­не за­ве­ти­не по­сто­ја­ла је и пре 25. го­ди­на, ка­да је уоста­лом пр­ви пут и об­ја­вљен та­кав је­дан пла­кат с а из­ве­сним про­гла­сом. Два ча­со­пи­са су се, ево, сли­ла у је­дан.
Дру­га два ча­со­пи­са „Еди­ци­је Заветине“ – Умет­ност ма­ха­го­ни­ја и Тре­ћа Ср­би­ја  та­ко­ђе ће се, кроз ко­ји ме­сец сли­ти у је­дан дру­ги, у лист за су­че­ља­ва­ње
Мо­же­мо се сло­жи­ти са по­кој­ним Б. Ла­за­ре­ви­ћем да је Срп­ски књи­жев­ни гла­сник не са­мо глав­но де­ло Б. По­по­ви­ћа, већ и да је од­и­грао сво­ју уло­гу, то јест уно­ше­ња Евро­пе, на ши­ри на­чин у Ср­би­ју, и на­ро­чи­то фран­цу­ског ду­ха. Од­и­грао је и сво­ју дру­гу уло­гу – тра­же­ња Ср­би­је и ње­ног из­ра­жа­ва­ња. Из­вр­шио је и уло­гу при­би­ра­ња свих ср­би­јан­ских, срп­ских и ју­го­сло­вен­ских сна­га и по­сле­ни­ка.
Дао је и тзв. бе­о­град­ски стил. – Уз све то тре­ба до­да­ти да је Бог­дан По­по­вић ис­пе­вао је­дан стил (ка­ко ка­же Б. Ла­за­ре­вић) ко­ји је по­стао стил ве­ли­ког де­ла на­ше књи­жев­но­сти и до у сме­шно стил ње­го­вих уче­ни­ка и апо­сто­ла. То по­след­ње је до­тле до­шло да је це­лој тој пле­ја­ди, ко­ја ни­је има­ла ни­шта у се­би од пра­ве бог­да­нов­шти­не, да­ла мр­твач­ки из­глед. Она је да­ла са­мо тај ње­гов ис­пе­ван и из­ра­ђен стил. Ис­под ње­га је би­ло све пра­зно. Они ни­су мо­гли да ка­жу ње­го­ву ми­сао и да ис­тре­пе­ре ње­го­ву емо­ци­ју. Мо­гли су са­мо стил и то су да­ли. Да­ли су из­ве­сну, та­ко да ка­жем, бал­са­ми­ра­ну књи­жев­ност: му­ми­је ми­сли, фо­си­ле осе­ћа­ња. Али у све­му то­ме би­ло је не­чег ја­ко на­ка­ле­мље­ног…
Тре­ба­ло би ис­тра­жи­ва­ти те му­ми­је, ту бал­са­ми­ра­ну или но­ви­ју срп­ску би­ро­крат­ску књи­жев­ност и ње­не ак­те­ре… Не ште­де­ћи ни­ко­га; кри­ти­ку­ју­ћи и нај­бо­ље – та­мо где за то има до­брих раз­ло­га и ар­гу­ме­на­та.
Што се у овом ра­ду и чи­ни… Га­се­ћи се и по­ла­ко уми­ру­ћи Б. По­по­вић тра­жи од Ла­за­ре­ви­ћа да се при­ми ми­си­је. – Ми­си­је, ми­си­је, тре­ба да се при­ми­те ми­си­је… И Ла­за­ре­вић се, игром суд­би­не и по­нај­ви­ше во­љом но­вих го­спо­да­ра, уме­сто ми­си­је, при­мио уло­ге ба­што­ва­на, ар­хи­тек­те вр­то­ва… Ча­со­пи­си За­ве­ти­на“ не­ма­ју на­ме­ру ни­шта да скри­ва­ју ни­ти ико­га да або­ли­ра­ју; ако то ни­је сва­ће­но до са­да, би­ће су­тра и пре­ко­су­тра, ве­ру­је­мо. То на­рав­но, има сво­ју це­ну…


       = извор: Бела Тукадруз: УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА, једно од потпоглавља књиге припремљене за штампу

Нема коментара:

Постави коментар