Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 16. септембар 2012.

Болује јаблан у авлији песника .../ Мирослав Тодоровић



(......)  Шта је рекао јаблан у дворишту песника Петра Новитовића када је уместо земаљских животодајних сокова усисао отров. -Не листа ти јаблан, суши се -  казаше песнику који је лето проводио у свом селу Ступчевићи,  пољу до   Моравице.  Неко је преварио жиле, сипао отров који се користи за заштиту биља oд  корова.Сметала му лепота, шумор  лишћа, птичији пој,  срдила јесен када лишће опада и  преко поља га ветар  носи.
А јаблан је чудесно дрво, често се помиње у поезији. А шта све може да симболише? О њему  су песме испеване. Чуј: „ Јаблани се повијајау...“ Да сам вито јаблан дрво , /ја бих знао /где бих гране разлистао . / На грудима моје миле,/ горске виле златокриле . /Кад се ласте с југа врате , /ту би своје гнездо свиле , /и излегле своје младе , /поред срца моје драге ....
Некоме је сметао вити јаблан, та „вертикала брдских крајолика. Што је чемпрес на Приморју, јаблан је на континенту...“
Шта је могао песник Петар Новитовић? У име јаблана написао је песму. Запевао из своје туге за јабланом, огласио муком јаблановом. И ставио  је песму, закуцао    на његово стабло, на груди. Да опоменe, јер: Корен сте ми отровали. Вапи јаблан , а и орах се суши. И њега неко јунака овог тла  запојио отровом. Брани песник Петар јаблана песмом. И Природа се брани од онога коме без ње  нема живота. Брани се од човека. Од зла. Од нечовека у човеку.
У самом корену цивилизације су и дрво и човек заједно. Не може човек без дрвета. Многе је врсте припитомио,од њих, и са њима, живи... „(Кинеска писана књижевност стара је више од 2.500 година.), модифицирала се она, варирала све до записивања и остала у облику кинеске пословице која каже да је човјек постигао смисао живота ако: роди дете, напише књигу, посади дрво...“
Где год нађеш згодно место, ти дрво посади...“ Позивају умни: Сваки човек би сваке године МОРАО да посади бар једно дрво и тиме да свој мали допринос спасу Планете... „ У дубоко  молекуларном срцу живота дрвеће и ми у основи смо истоветни. И једни и други користимо нуклеинске киселине за наслеђе; и једни и други користимо протеине као ензиме који контролшу хемију наших ћелија. Но најважније је то што користимо у длаку исту књигу шифри за превођење информација нуклеинских киселина у информације протеина, као што чине и дословно сва остала жива створења на нашој планети. Према уобичајеном тумачењу овог молекуларног јединства, сви ми – дрвеће и људи, рибе... потичемо из једног заједничког ступња развоја живота у раној историји наше планете."  Карл Сеган Космос“.

Болује јаблан у авлији песника Петра Новитовића. Пати. Олисташе понеке гране. Хоће ли преживети? Залива га песник водом, вида и песмом, целива.  Нада да ће опстати.  Да ће у његовој крошњи птице поново свијати гнезда. Испевао песму Петар. Из своје муке, из патње дрвета.  Певао је Црњански: Бол једног јаблана више нас такне, / но свеле груди наших драгана. / А кад неко што тужно рекне /о младости ил животу бедном, /наш осмех са страшћу болном али медном  заспи, у пропланку једном“.

У писму поглавице Сиетла (1854 када је америчком председнику Линколну одговорио на понуду да купи њихову земљу, између осталог пише: „ Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове поцепан жицама што говоре? Гдје су јелени? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак..."

То писмо се убраја међу најлепше и најдубље мисли које су икада изречене о човековој природи.  

И у већ пустој  Трешњевици нема више сврака, креја, врабаца... све мање је зечева, веверица, све мање живота у потоцима, у Моравици нема више риба. Све је мање шумског народа. И тамо где помислиш да људска нога није крочила дочека те пластична флаша. Као да је с неба пала, да те озго опомене, памети призове. „Тешки метали се налазе и  у меду“, упозоравају стручњаци. Јер,  хемија је свуда. Она увозна, а шта с њом све стиже, ко преживи причаће. Ако буде имао коме. Јер, Земља је отрована, ко зна колико ће година требати да се опорави од хемије. Читава десетлећа. Прскај тај коров тоталом, он све  спаљује, у корену убија, саветују. Има га у свакој пољопри-вредној апотеци. Прскај, сатири, треби. Коров, купину, траву. Само да роди оно што гајиш. Јабука више не мирише, поврће као да је од пластике. Видиш да дуња зри и трули на грани, а негда  „Иструли ми дуња у фијоци...“Отруј дрво, да напакостиш власнику који и није власник него је на овој земљи као и ти само гост. Коме сметаш  ти што си се као Одисеј кући вратио? У песми „Свет и ја“ Николај Тимченко пише: „Шта ћу ја овде, / на овом свету, / где нежне птице нестају  /  а и сродници ми раде о глави? // Свет је потребан мени /али да бих могао живети у њему/ и он и ја треба да будемо бољи / што, изгледа, није могућно.“

Живи српска прича тврдоглаво, не да се. Инати... „Да комшији цркне крава“. Али дрво, коме дрво смета?  „Откако сам наследио два хектара шуме и два хектара обрадивог земљишта, за тридесетак година одсекао сам само десетак стабала“, каже  велики српски писац и домаћин Добрило Ненадић. Неда Ненадић, чува. Домаћин чува, неће да сече до пута, има времена, када остари. Чува дрво, чува себе. Данас се појавише неки којима дрво смета. А не знају да је све у вези, да је све један велики организам који дише и пулсира у космосу. Свако је створ потребан на земљи, ни један не постоји без разлога. Природа се брани, упозорава. С њом, и у њој живимо свакога дана, без ње живот није могућ.

Поручује  Света књига: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. (1 Мој. 1,29).

А и хране је све мање. Све више је трујемо, све мање  је здраве хране, и људи.